15.02.2011.

Mevlud

Al' je divna, al' je blaga ova noć,
koga čeka ta ljepota, ko će doć'?
Sva pustinja srebrom blista, sve k'o san.
Jata zv'jezda, roj dragulja, noć k'o dan.
Zlatan mjesec iznad Mekke zastao,
grad utiho, smirio se, zaspao.

Kad bi znale Mekkelije šta će bit',

kog će majka ove noći zadojit',
kakav dar će ljudskom rodu Allah dat',
kakva svjetlost iz Mekke će počet' sjat',-
sve bi živo zemlji palo, kliknulo:
"Allah, Allah, sunce nam se rodilo!"



Al’ ne znaju, svi snivaju dubok san,
sunca nema, čeka zoru, bijeli dan.
Noć caruje, sve miruje dubok muk,
spava ptica, spava drvo, zamro zvuk.

Tek Amina, draga mati, budna je,
oči vlažne, ruke digla, mirna je.
O majčinske drage muke, svete ste,
nagradi ih, blagi Bože, majke sve!
Velike su bolne muke, njih znaju
dobre majke dok čovjeka rađaju!

Amina je ozarena, k’o da zna,
k’o da sluti kog ce don’jet’, voljena,
da ce majka Miljenika sretna bit’.
da ce noćas Odabranog zadojit’.

Šta je bilo, šta se zbilo u taj čas,
jel’ to pjesma il’ radosni blagi glas?
Stan’te, srca, ne kucajte, mirujte,
stan’te, zvjezde, ne trepćite, čekajte!

Amina se blago javi, uzdahnu,
suza joj se, alem-kamen, otisnu:
donesenog vidje sina Amina,
k’o na sedždu da je pao po tlima!